Crkveno venčanje u Srbiji: Sve što treba da znate o pravilima, običajima i sopstvenom iskustvu

Odluka o crkvenom venčanju je jedan od najvažnijih i najlepših trenutaka u životu dvoje ljudi. Međutim, put do oltara često može biti isprepleten pitanjima, nedoumicama i različitim tumačenjima crkvenih pravila i običaja. Mnogi parovi suočavaju se sa dilemama oko izbora dana, kumova, finansijskih priloga, kao i ponašanja tokom same ceremonije. Ovaj članak ima za cilj da rasvetli najčešće teme i pruži sveobuhvatan pogled na proces crkvenog venčanja, oslanjajući se na iskustva onih koji su ovaj put već prešli.

Venčanje u sredu i petak: Da li je dozvoljeno i kakvi su uslovi?

Jedna od najčešćih nedoumica kod parova koji planiraju crkveno venčanje tiče se izbora radnih dana, posebno srede i petka. Decenijama je vladalo opšte uverenje da se venčanje ne sme obaviti sredom ili petkom. Međutim, crkvena praksa je drugačija.

Prema crkvenim propisima, venčanje jeste dozvoljeno i sredom i petkom. Međutim, postoje određeni duhovni uslovi povezani sa ovim danima. Oba dana su posna, podsećajući na Hristovu stradanje i raspeće. Zbog toga, ako se par odluči za venčanje u sredu ili petak, od njega se očekuje da poštuje post.

To konkretno znači da bi gozba ili ručak posle ceremonije trebalo da budu isključivo posni. Ovaj zahtev ne proizilazi iz nekog proizvoljnog običaja, već iz suštine vere. Smatra se da gostiti se mrsnom hranom na dan kada se Crkva seća Hristovih muka nije u duhu posta i pokajanja, i može dovesti do toga da brak ne bude blagosloven na isti način.

Kao što je jedan sagovornik rekao: "Post sredom i petkom nije običaj, već je to vera. To je najstariji post koji postoji od prvih vekova hrišćanstva." Mnogi parovi, ne želeći da se bakću sa organizacijom posnog ručka ili da kompromituju svoj izbor hrane, jednostavno izbegavaju ove dane, što je vremenom proizvelo utisak da venčanje nije dozvoljeno. Ključna stvar je otvoren dijalog sa sveštenikom. U pandemijskoj godini i drugim vanrednim okolnostima, sveštenici su često spremniji da izađu u susret parovima, ali osnovna pravila i dalje važe.

Molba za venčanje i "opravdanje" za izuzetak

Kada par želi da se venča u danu koji nije uobičajen za venčanja (kao što su postni dani), od njega se može tražiti da napiše molbu. U toj molbi se navodi razlog za takav izbor. Neki sveštenici mogu savetovati par da u molbi navedu neki konkretan i ubedljiv razlog, na primer da je kum ili neki bliski član porodice samo tada dostupan u zemlji.

Ova praksa je kod mnogih izazivala nelagodnost. Kako jedan korisnik ističe: "Ovo je meni gore od mrsnog ručka na posni dan, još gore što svešteno lice upućuje na to šta bi moglo proći glatko." S jedne strane, ovo se može posmatrati kao čista birokratija, odnosno način da crkva ima pisano pokriće za održavanje venčanja u nestandardnim uslovima. S druge strane, za parove kojima je datum izuzetno važan iz ličnih razloga, ovo predstavlja put ka ostvarivanju želje, iako pod određenim uslovima.

Finansijsko pitanje: Prilog svešteniku i crkvi

Verovatno najosetljivija i najčešće diskutovana tema u vezi sa crkvenim venčanjem je novčani prilog svešteniku. Ovaj segment izaziva najviše kontroverzi i nesporazuma, a iskustva parova su veoma različita.

Zvanično, crkveno venčanje se ne naplaćuje. Međutim, uobičajeno je da par donira dobrovoljni prilog crkvi i svešteniku. Problem nastaje kada sveštenik pređe sa dobrovoljnog na nametljiv način traženja određenog iznosa. Mnogi parovi su imali neprijatna iskustva gde im je sveštenik direktno ili indirektno naglašavao da se za venčanje očekuje veći iznos novca.

"Nama je sveštenik držao ceo govor o tome kako za venčanje treba da se da više novca jer se to planira dosta unapred... Dali smo na kraju 11.000, a da li je to njemu bilo malo ili dovoljno ne znam i ne zanima me," podelila je jedna mlada.

S druge strane, postoje i oni koji smatraju da je sasvim opravdano očekivati da par koji ne oskudeva, a ulaže značajna sredstva u svadbenu proslavu, priloži i svešteniku koji učestvuje u tom velikom danu. "Znaju sveštenici dobro ko zaista nema novca, od njih sigurno neće ni tražiti," istakao je jedan korisnik.

Kako se, onda, snaći u ovoj situaciji? Najbolji pristup je otvoren razgovor. Mnogi savetuju da se svešteniku direktno postavi pitanje: "Da li smo dužni nešto da platimo pored parohijala i koliko biste preporučili?" Ako sveštenik odbije da kaže konkretan iznos i ostane pri dobrovoljnom prilogu, to je najbolji scenario. Ako pak bude nametljiv, par može razmotriti da li želi da nastavi saradnju sa tim sveštenikom ili da potraži drugu crkvu.

Važno je napomenuti da se pored priloga svešteniku, često posebno plaća i hor, ako ga ima. Tarifa za hor se kreće i do 100 evra, što znači da ukupni troškovi samog crkvenog čina mogu dostići 200 evra ili više. Kao što jedan korisnik primećuje: "Možemo diskutovati da li je to mnogo, malo, dovoljno, ali to ne menja činjenicu da je nametljivo ponašanje čist bezobrazluk."

Izbor kumova: Ko može, a ko ne može da kumuje?

Pitanje kumova je još jedna ključna tačka pripreme za venčanje. U narodu se za svedoke na venčanju često koristi termin "kumovi", iako se u crkvenom smislu oni razlikuju od kuma na krštenju. Pravila su jasna: kumovi (svedoci) na venčanju moraju biti kršteni u pravoslavnoj crkvi.

Ovo pravilo isključuje mogućnost da kum bude osoba islamske vere, jevrejske, protestantske (osim u određenim slučajevima) ili bilo koje druge nehrišćanske veroispovesti. Postoji određena fleksibilnost kada su u pitanju katolici, jer su i oni hrišćani. U tom slučaju, često je potrebno podneti molbu nadležnom episkopu ili patrijarhiji za dozvolu.

Kao što je neko rekao: "Naravno da ne može" da kumuje muslimanka. Ovo pravilo proizilazi iz same suštine crkvenog venčanja, gde kumovi, kao svedoci, treba da budu deo iste verske zajednice i da mogu da potvrde i podrže versku dimenziju braka koji se sklapa.

Takođe, postoji i pitanje pola kumova. U tradicionalnom običaju, stari svat (glavni kum) je uvek bio sa mladoženjine strane, i to muškarac. Danas se ovo pravilo često relaksira, i mnogi sveštenici dozvoljavaju da mlada ima kumu. Međutim, postoje i oni sveštenici koji i dalje insistiraju na tradicionalnom shvatanju. U takvim situacijama, par može da pokuša da ubedi sveštenika, da potraži drugu crkvu ili da se prilagodi.

Muzika, fotografisanje i drugi detalji tokom ceremonije

Sam dan venčanja donosi svoje izazove. Jedan od njih je prisustvo romskih orkestara u dvorištima crkava, naročito onih popularnijih u gradovima. Ovi muzičari često dočekuju mladence i goste sviranjem, bez prethodnog dogovora.

Iskustva su podeljena. Neki parovi ih ljubazno zamole da se udalje, drugi ih puste da sviraju, a treći im plate samo da odu. "Ako ti smetaju, zamoli ih da se udalje. Oni su tu da pitaju, treba im lepo reći ko ne želi muziku i to je to," savetuje jedan korisnik. Međutim, drugi ističu da znaju da budu vrlo uporni i da zamoljavanje ne uvek uspeva, što može stvoriti neprijatan tre nutak na inače svečanom danu.

Što se tiče fotografisanja, pravila zavise od crkve do crkve. U nekim crkvama se dozvoljava fotografisanje i snimanje tokom cele ceremonije, u drugima se to strogo ograničava. U popularnim crkvama, kao što je Ružica na Kalemegdanu, gužve su česte, a vreme za slikanje posle ceremonije može biti vrlo ograničeno, naročito ako se venčanja vrše jedan za drugim. Ključno je unapred se informisati kod svog sveštenika o pravilima i organizaciji.

Lična vera i odnos prema sveštenstvu

Jedno od najdubljih pitanja koje se nameće jeste motivacija za crkveno venčanje. Zašto se ljudi koji se izjašnjavaju kao ateisti ili koji imaju veoma kritički stav prema sveštenstvu ipak odlučuju za venčanje u crkvi?

Odgovori su raznovrsni. Za neke, to je tradicija i pritisak porodice. Za druge, crkveno venčanje ima kulturološki i estetski značaj, bez obzira na ličnu veru. Međutim, mnogi ističu da je moguće biti vernik, a opet imati kritički stav prema pojedinim sveštenicima.

"Mi nismo ateisti. Sveštenici su ljudi, nisu bogovi, i oni ne definišu našu veru," ističe jedan korisnik. "Kako da imam dobro mišljenje o njima kad se uopšte ne trude da se ponašaju kao časni i pristojni ljudi?"

Ova razlika između vere u Boga i povjerenja u instituciju ili pojedince unutar nje je ključna. Ljudi primete alavost, bahatost, bezobrazluk ili drugu nepristojnost kod sveštenika, što ne znači da automatski odbacuju veru. Kao što je neko rekao, vera se ne kupuje novcem, a pravi vernik ne mora biti slep za ljudske mane onih koji su pozvani da budu pastiri.

Venčanje u manastirima i van matične parohije

Sve je popularnije venčanje u manastirima. Razlozi su različiti: od potrage za autentičnijim i mirnijim iskustvom, do želje da se izbegnu visoki troškovi ili neprijatni razgovori o novcu u gradskim crkvama.

Postupak zakazivanja venčanja u manastiru zavisi od samog manastira. Neki manastiri ne dozvoljavaju venčanje uopšte, drugi ga dozvoljavaju samo parovima iz svoje eparhije, a treći su otvoreniji. Uvek je najbolje direktno kontaktirati manastir i raspitati se o proceduri. Ponekad je potrebno pisati molbu ili dostaviti dozvolu od matične parohije.

Isto tako, par može da se venča u bilo kojoj crkvi, ne nužno u onoj na teritoriji svoje matične parohije. Za venčanje u drugoj parohiji obično je potrebna pismena dozvola paroha iz matične parohije.

Zaključak: Kako se pripremiti za crkveno venčanje?

Crkveno venčanje je pre svega duhovni čin, ali je takođe i ljudsko i društveno iskustvo. Da bi ono bilo što lepše i smislenije, neophodno je dobro